СНОВИ ХИЛАНДАРА

Славољуб Галић - Ђани

БЛАГОСЛОВ

Пошто случајности највероватније не постоје, десило се некако, ваљда по Промислу да се године господње (те и те) поклоник пре свега а онда и господин Славољуб Галић, звани Ђани, житељ вароши крагујевачке затекне у царској, у Лаври у задужбини врлих Немањића, упретнику свега и свачега српског, у манастиру Хиландару. Давалац талената, одавно је познато, не заборавља своје фаворите и кад год им се торба опразни наново је допуњава. Па тако, тада, хиландарци, извршитељи воље у овом случају – препознавши га, дарују не од сувишка свога (никако) већ од имања основнога; то што у питању беху алатке старе не губи на суштини, напротив – то само умножава значај овога сказанија. У питању су, обавештености ваше ради, то биле мотике изанђале, ашови и лопате којима је одзвонила задња ура, а све од старих у народу знаних, од циганских ковања. И све то на благослов. По повратку, згранут силином и добродетељи места сего, напуњем лепотом – добротом (до обила) златар племенити заподева други круг стварања. Прво претапа алaтке оне, па кује, тањи и пребира, смишља и обликује, поштујући и Творца и твар. И са границе умне, или чак и преко ње – тамо где снови станују и множе се, ниче корпус тридесет и три симбола – дела посвећених броју Христових земаљских лета (33). Људским бићима је немогуће да попут Творца стварју ни из чега, али по Његовом допуштењу омогућено им је да подражавају, у разумним категоријама. И тако, гвожђе узимајући као носилац и упретник свему, по њему, хијерархијски много млађем металу, но стога и ближем људској природи пропадљивој слаже, натапа, скива, излива и полаже сунчане сузе и слапове злата и по гдекад какав трачак божанског светла, у драгом камену заробљеног. Одавно, свима је знано да злато јесте племенита твар, па да стога бремени и на муку ступа несавршеној природи људској али и да, за упућене, безбројна значења племенита и тајна носи и прикрива. Међу скривена значења спадају наговештај, пројава и исказ непојмљивог божанства, његових многобројних ипостаси, а често симболошко место јесте када злато послужи као одзвон или фон невештаствене, божанске, Таворске светлости. И најчешће, у том сегменту симболошког корпуса треба посматрати и тумачити употребу злата овог врлог посленика. Било да злато чини комплетан фон, као код Монашке торбе преко кога се исказују путокази – Витлејемска звезда и спасоносни, путеводитељни знак крста, кад на Хиландарском точку златом прекрива читав круг, у чијем центру царује дијамант, наговештавајаћи тако и Недремано око и читаву Васељену коју надвишава и омеђена празнина и над њом симбол Предвечног Крста, или као кад у Хиландарским дверима златом испуњава високи лук, истичући тако симбол уских врата, кроз која, сви који прођу – могу да се спасу. Чешћа је, пак фрагментарна акцентуација злата на тамном искованом, гвозденом фону где Вулканов први елеменат, симбол и омиљену твар правих алхемичара треба сагледати и свезивати за вештаствено, пропадљиво и земаљско, али и довољно трајно да људској кратковекости може да буде и мера. На таквим, мрким, различито искованим гвозденим плочицама златни акценти су читљиви и препознатљиви као код Лестви Јаковљевих где грчки, али по мало и малтешки крст означава коначно спасење свима који до њега допру; такав је и Крст који симболише ток Јорданске реке или онај мали, састављен од сунчаних суза који и држи, основни, Крст гвоздени да се не расцепи; има и разливених, крстова који активно комуницирају са околним елементима с тежњом да једнога дана све прекрију и подреде божанској природи. Такав наговештај Другог доласка срећемо на Хиландарском лавиринту, у основи главе прстена, код лелујавог, као кроз воду сагледаног крста на Хиландарском ексеру или као светлоносни крст са мандорлом, на прстену названом Стожер. У композицији, привеску који је аутор именовао као Спасење на сублимисано наративни начин упућује се посматрач, односно будући носилац да сламка спаса почива само у највећем симболу наше планете у крсту што сублимише искушење, страдање, искупљење и спасење. Хиландарска зора, још је један „распричани“ привезак на коме се промовишу трпљење, подвиг и спасење за најревније и најверније. Кривудава и уска стаза с мноштвом златних капљица, стечених дарова и крстолика перфорација која симболише свеобухватну вечност са пламтећом тачком дијаматског светла, оставља нас без даха силином енергије коју емитује према посматрачу (Светогорски пут). И још – Витлејемска пећина, на чијој композицији ванредно корелирају Небо и земаљски дарови неба; сама пећина прекривена је завесом, симболом катапетасме у јерусалимском храму, која чува Највећу тајну (Тајну над тајнама), а овде је посматрамо као симбол тајинства Христовог доласка међу нас; златне капи што бујају испод завесе треба разумети као драгоцене дарове за оне који су поверовали; златни диск, пак, са инскирцијом Христос Победитељ лако ћемо разумети као заставу победе онима који крену Његовим путем.

Многозначну симболику дијаманта на овим делима препознајемо пре свега као божанске, светлосне еманације мада и физичке конотације минерала самог можемо откривати у великом лавиринту значења. Најуочљивији симболи су они које препознајемо као Витлејемску или једну од Богородичиних звезда, али има и оних који означавају доминацију духовног над физичким, владавину Творца изнад твари, па преко њега препознајемо наговештај Рођења, тријумф Васкрсења... све до наговештаја Другог доласка Господњег.

На први поглед ова колекција осваја рудиментарношћу, одсуством цизелаже, сумарном и снажном стилизацијом, једноставним композицијама у којима се значења и могућности даље разгранавају при сваком новом гледању. Све, некако лебди на граници могућег, попут радова што настају из дубине дечјег срца, у којима се могућности читања стално умножавају. Опет, све је доведено до практичне, до употребне мере носивости и сваки предмет можемо посматрати двоструко као чисто ликовно, али и као дело примењених уметности, односно дизајна.

Није сасвим необично спајати челик и злато, то се дешавало понајчешће на оружју, од викиншког преко дамаског до племените Туле; новина је да се тај спој искаже на утилитарним предметима, а онда и драги камен ту логично и лако упливава на свој, давно освојени терен.

Потпуна новина је да се једном освештани материјал, освештан самим присуством на светом месту, употреби као носач укупне садржине, као брашно и со истовремено, и као квасац досад несусретаном хлебу. Па тако, срећним носиоцима овога накита, у будућности, следује и суштаствена, пренесена али и директна заштита хиландарске светости. А читав подухват треба посматрати као дело са размеђе реалног и сновиђења, као исказ верујућег, племенитог срца, као подухват вођен наднаравним и вишим начелом, где реализовано можемо сматрати и даром Господњим из руке раба Славољуба.

А на изложби, на првој јавној презентацији, односно проглашењу овога дела и уметника, погрешиће сви они који не буду узвикнули Аксиос, односно Достојан.

Дубоко верујем у исправност горњег става уз уверење да време господина и уметника Славољуба Галића Ђанија тек наступа. Благослов што лебди над њим и овим делом јесте гарант за све судове.

У Метохији,
на Свету Петку 2008. Душан Миловановић